petek, 29.9.2006 01:44

[blok45-lista] Peter Watkins: LA COMMUNE, PARIS 1871 (film)

Objavljamo primer zelo udarnega nestrankarskega in negospodarskega elektronskega vestnika

U ovom biltenu:

1. O filmu
2. Dodatne informacije
3. Kako nabaviti film
4. Probrani odlomci
5. Odjavna shpica

"Before, it was clear. They fought during the Commune because they were really crushed. Whereas we got screwed by comfort." - iz filma, deo II

Cao narode,

Od pukog gledanja nema nikakve vajde, ali jos uvek ima stvari koje vredi pogledati. Jedna od njih je i film Petera Watkinsa LA COMMUNE: PARIS 1871.

Film nije neka novost: snimljen je jos 1999, a prvi put prikazan 2000. godine. Ali, ja sam za njega saznao tek nedavno i uspeo da ga nabavim preko kanala Milosh Zduhach - Marko V, kojima se ovom prilikom jos jednom zahvaljujem.

Film traje 5 sati i 45 minuta. Shto nije malo. Ali, to zaista nije nikakav problem. Naime, gledanje ovog filma ne zahteva nikakvo posebno strpljenje. Stvar je samo u tome da li delite nesto od teznji i osecanja ljudi koji su ucestvovali u njegovom stvaranju (videcete zasto ne kazem da su samo "glumili" ili nesto predstavljali). Ako ne delite, sve ce vam biti ili dosadno ili cete se baviti procenom tehnicke i umetnicke izvedbe. Mozda cete cak i tada zakljuciti da je rec o zaista izuzetnom ostvarenju. Ali, to je nebitno.

Ne znam kako da vam docaram o cemu je rec i da li da to uopste pokusavam. Evo samo kratkog predstavljanja, pa sta bude.

S jedne strane, film je precizna i detaljna rekonstrukcija dogadjaja iz 1871. godine, koji su poceli Francusko-Pruskim ratom, vodili ka proglasenju Pariske komune i kulminirali "Krvavom nedeljom", masovnim pokoljem zarobljenih i ranjenih komunara i civila.

U tom pogledu, film je zaista besprekoran i predstavlja pravu pravcatu lekciju. Korisceni su mnogi relevantni izvori (Marks se spominje samo jednom, usput, tako da cemo najzad cuti i nesto drugo), obilje dokumenata i ilustracija, zapanjujuci citati poznatih licnosti i medijskih zohara tog vremena. Svako ko poznaje tu tematiku ili odluci da proveri podatke prikazane u filmu u to ce se lako uveriti. Ako nista drugo, bar mozemo da naucimo nesto.

S druge strane, ljudi koji ucestvuju u filmu - nesto malo glumaca i oko 200 Parizana, aktivista, imigranata i ostalih nepocudnih elemenata - svaki cas napustaju plan istorijske rekonstrukcije i upustaju se u debate koje nas iz 1871. prenose pravo u 1999, uz osvrte na druge dramaticne dogadjaje iz socijalne istorije Evrope, otvarajuci usput sva moguca pitanja. Iznose se razlicita vidjenja, cesto oprecna, neka od kojih vam dodje da popizdite, ali uvek vrlo recito i jasno - i sve bez pomoci scenarija! Vec cete videti kako to izgleda. Na to onda mozete lako da se nadovezete, sve do ovih nasih dana i do sebe licno. Ti ljudi ne glume - iako se sve preplice sa "glumljenim"
sekvencama, cvrsce zasnovanim na scenariju - nego PRICAJU O SVOJIM ZIVOTIMA.

Film govori o tome. Meni je to bilo najvaznije. Ako pogledate o cemu mi danas pricamo, koja pitanja zaokupljaju nase misli i pokrecu nase svakodnevne debate, primeticete drasticnu razliku. Ovi ljudi se defintivno ne bave onim sto pise Kurir ili otkriva Insajder. Ili sta je rekao Cheda. A to je prilicno vazno:

"Pricamo o svojim zivotima, sami odredjujemo sta je tu uopste pitanje ili problem. Ako ta pitanja stalno diktira neko drugi, potpuno je svejedno do kakvih odgovora dolazimo. Inicijativa je stalno na drugoj strani. Neko drugi odlucuje zbog cemo i kako da zivimo." (iz knjizice u pripremi)

To zaista nije jedina stvar o kojoj bi vredelo pricati, tu je i sve ono sto vam moze sinuti posle ili usput, ali u uslovima opste pasivnosti koju indukuje svako demokratsko drustvo (kako smo samo lako resili pitanje odgovornosti za svoje zivote! Glasas za neku budalu - i gotovo!), pitanje inicijative i politickog posredovanja ima posebnu tezinu. Nesto od toga cemo osetiti uskoro, po ko zna koji put. Predstojeci izbori, koji su prakticno vec poceli, verovatno ce opet biti preveliko iskusenje za sve te male kladionicare koji misle da njihovi glasacki tiketi nesto znace. Nasuprot apatiji i cinizmu, koji sigurno nesto govore, ali koji nicim ne ugrozavaju taj slugeranjski mentalitet, ovaj film i ljudi u njemu snazno afirmisu potpuno drugacije ponasanje: potpunu odgovornost za svoju sudbinu, totalno nepokoravanje, odbijanje da se o nekim stvarima uopste raspravlja. Pravih iskusenja i krivina ima sasvim dovoljno, i bez "demokratskog dijaloga" sa onima kojima je ionako stalo samo do jednog - da svi mi i dalje samo obavljamo svoje zadatke...

Film je snimljen za par nedelja, u jednoj napustenoj fabrici u Parizu, koja je i ranije sluzila kao filmski studio. Sve je snimano iskljucivo unutra, nista napolju, sto, uz sve ostalo, izgleda kao siguran recept za propast. Samo sto nije. Jednostavno, sve im je islo od ruke. Samo ne treba ocekivati klasican film. Ovo je zapravo vise scenska postavka. Atmosfera pariskog XI arondismana, srca pobune, docarana je do u detalje, ali tako da opet nema nikakve dileme da se nalazimo medju kulisama. Nema nikakvih posebnih trikova, ali taj u isto vreme detaljni i grubi pristup zapravo deluje sugestivnije od najspektakularnije visokobudzetne scenografije. A kada tome dodate ljude koji u tom prostoru rekonstruisu jednu istorijsku dramu i unose svoje danasnje dileme, razmisljanja i razloge za revolt, dobijate naboj kojem ce oni sa slabijim srcem morati da se izloze na sopstvenu odgovornost.

U nekim prikazima, kao jedina ozbiljna slabost filma izdvojeno je bas to "prekomerno" oslanjanje na improvizacije laika. Naime, po tim kriticarima, u nekim scenama ljudi prosto suvise afektiraju. Ali, ako vam uspe da film odgledate od pocetka do kraja, bice vas sramota da dajete takve ocene. Naravno, svako ce, u ovom ili onom trenutku, osetiti mali zamor i mozda pronaci scene koje ce mu izgledati kao "visak". Ali, to je normalno. Na to treba racunati i samo pronaci malo vremena i uslova za gledanje filma, sto moze da se rasporedi na par dana. Ja sam ga odgledao iz 3 cuga, ali samo zato sto su mi tako pristizale kopije. Inace bi bilo odjednom. Ili s ponekom pauzom, cisto da se malo saberem, jer je stvarno prejako.

Peter Watkins je inace poznat po jos dva "pseudo-dokumentarca": War Game iz 1965. i Punishment Park iz 1971 (snimio je desetak filmova, ali izdvajam ove). Prvi film je narucio BBC i onda odbio da ga emituje. Film je trebalo da na kriticki, ali ozbiljan i odgovoran nacin (citaj: tako da nikog ne zaboli glava), edukuje britansku javnost o mogucem toku i posledicama opsteg nuklearnog napada. Ali, Watkins je, u maniru Filmskih novosti, samo prikazao najizvesniji scenario: Pakao na zemlji, razaranje i patnju od kojih vas hvata panika i brutalno ponasanje Vlasti, koja i dalje sanja da je sve pod kontrolom (i sve to u 46 minuta). Drugi film, Punishment Park, 35 godina je bio nedostupan za americke bioskope i TV, jer se, na poseban nacin, koji je iznenadio sve (ne vredi da vam prepricavam), bavio nasiljem vlasti nad radikalnim grupama s kraja 1960-tih i pocetka 1970-tih godina. Objava globalnog "rata protiv terorizma" i davanje odresenih ruku represivnim aparatima demokratskih drzava naglo su aktuelizovali taj film. Oba filma se, po prilicno rasirenom misljenju, ubrajaju u teske klasike. To mogu samo da potvrdim. War Game sam gledao kao klinac - i nacisto poremetio - sada opet, kao i Punishment Park. Politicki film ima dugu tradiciju, ponekad je zaista uspevao da iskoraci izvan granica puke prezentacije i sagorevanja kritickih sadrzaja, ali Peter Watkins je kategorija za sebe. Naravno, to da li ce ti filmovi imati neke posledice nikada nije zavisilo samo od njega.

(Ovde ne ulazim u ostale Watkinsove politicke stavove. Nisam ih sve ni proveravao, to me od odredjene tacke ne zanima. On je uradio dovoljno, o ostalom mozemo da pricamo kada ne budemo imali pametnija posla.)

Zbog velikih problema sa distributerima, grupa ljudi koja je ucestvovala u pravljenu filma osnovala je udruzenje Rebond (videti adresu), s ciljem da pomogne distribuciju filma i podrzi lokalne javne debate o svim pitanjima koja bi ljudi mogli smatrati vaznim. To je prava misija ovog filma. On nije namenjen gledaocima vec LJUDIMA KOJI VISE NE DOPUSTAJU DA O NJIHOVIM ZIVOTIMA RASPRAVLJA I ODLUCUJE BILO KO OSIM NJIH SAMIH. Pa kako im bude. To stalno ponavljamo. Ovde smo samo nasli jedan sjajan primer. Nadam se da ce posle gledanja ovog filma biti jasnije zasto to kazem i cemu uopste ova poruka.

Iz jedne od debata, deo II: "What about the distribution of a work like this? If our small group could do this, with modest resources, it would be wise and important to explain this process. It asks relevant questions. We also need to question everything, including ourselves... We must act, control our destiny! We must move ourselves. This experience is full of hope, and in that sense, extremely positive. We should distribute not only the film, but also the life that took place around it."

KAKO NABAVITI FILM

Film mozete da nadjete na p2p mrezi. Znaci, maksimalno i bez blama iskoristite one sa dobrom internet vezom. Proverite i svoje lokalne piratske snabdevace. (Ne znam za ovaj film, ali mislim da War Game kruzi medju piratima.)

Ja imam kopiju, na 4 diska, DiVX, sa engleskim titlom (film je na francuskom; orginalno izdanje ima 3 DVD i engleski titl). Ali, gledajte da to resite u lokalu; prosto, brze je, a i ostavlja vise prostora za one kojima nema druge nego da se jave meni.

Svi zainteresovani koji nemaju uslova da film skinu sa weba mogu da se jave da se dogovorimo oko kopiranja. Mozda u nekim slucajevima to nece biti tako jednostavno, ali potrudicemo se da bude.

Samo nemojte da me cimate bez veze, vidite da li vas ovo zaista zanima.

Prenesite ovu poruku sto dalje. I to je deo akcije, kao i uvek.

VISE O FILMU I PETERU WATKINSU

Rebond pour La Commune: An Association for the promotion and distribution of "La Commune (Paris 1871)"
www.lerebond.org/
www.lerebond.org/english.htm

Peter Watkins: Filmmaker Media Critic (njegov zvanicni sajt)
www.mnsi.net/~pwatkins/index.htm

Peter Watkins: O filmu La Commune, radu s ljudima, problemima sa "progresivnim" producentima koji su u pocetku podrzavali film, ponasanju distributera, itd.
www.mnsi.net/~pwatkins/commune.htm

Watkinsove sugestije za organizaovanje javnih projekcija i debata: www.lerebond.org/show.htm

Kadrovi iz drugih Watkinsovih filmova www.torontobritpics.com/pxd.htm

Jedan prikaz: www.frif.com/new2002/la.html

ODLOMCI IZ TEKSTA P. WATKINSA, IZ FILMA I IZ NEKIH DRUGIH IZVORA

Peter Watkins: Why this film, at this time?

"We are now moving through a very bleak period in human history - where the conjunction of Post Modernist cynicism (eliminating humanistic and critical thinking in the education system), sheer greed engendered by the consumer society sweeping many people under its wing, human, economic and environmental catastrophe in the form of globalization, massively increased suffering and exploitation of the people of the so-called Third World, as well as the mind-numbing conformity and standardization caused by the systematic audiovisualization of the planet have synergistically created a world where ethics, morality, human collectivity, and commitment (except to opportunism) are considered 'old fashioned'. Where excess and economic
exploitation have become the norm - to be taught even to children. In such a world as this, what happened in Paris in the spring of 1871 represented (and still represents) the idea of commitment to a struggle for a better world, and of the need for some form of collective social Utopia - which WE now need as desperately as dying people need plasma. The notion of a film showing this commitment was thus born."

Iz filma, deo II, komunarski oficir: "Utopia is a reality no one wants to see."

Deo II, mlada komunarka govori novinaru TV Komuna: "The biggest pain in the ass, is that you're still here recording, watching everything but not giving a fuck. Whether it's a film or reality, you just stand there. And I'd like to kill that!"

(U filmu se inace mnogo insistira na ulozi zena u Pariskoj komuni. One su ubedljivo najvise zastupljene.)

Gianfranco Sanguineti, CENZOR: Poslednja shansa za spas kapitalizma u Italiji, 1976: "Najveca opasnost koja se nadvija nad nas sistem jeste da o svom polozaju i svojim teznjama ljudi pocnu da pricaju direktno, bez posrednika. U poredjenju sa ovom, sve druge opasnosti su od drugorazrednog znacaja. To je ono sto nas polozaj cini posebno osetljivim i sto nam namece obavezu da ovaj problem stalno imamo u vidu."

Pogledajte film, organizujte diskusije. Zivi srecu zive. To je jedina politicka institucija koja nam je potrebna.

Hvala na paznji, ziveli, cao

A.
s a l j i s t o d a l j e