sreda, 31.10.2007 10:48

Darilo za Dan reformacije

[blok45-lista] Dzef Ili: ISTORIJA LEVICE U EVROPI, 1850-2000 (Fabrika knjiga, Beograd, 2007)

Istorija levice - SADRZAJ
Istorija levice: Levica u kulturi
Istorija levice: prikaz.rtf

U ovom biltenu:
1. Istorija evropske levice 1850-2000
2. Razne informacije o knjizi
3. Program za najizdrzljivije: Jos malo o Levici, "realizmu", prelivanju s leva na desno, itd., na osnovu odlomka iz Predgovora, ali i delova iz Vaneigema, Orvela i jednog fashistickog clanka objavljenog u inace gradjansko-levicarskom dnevnom listu "Danas"
4. Odjavna shpica

Cao narode,
Samo da vam skrenem paznju na jedan vazan naslov koji se upravo pojavio. Rec je o knjizi Dzef Ili: KOVANJE DEMOKRATIJE. ISTORIJA LEVICE U EVROPI, 1850-2000

Izdavac je Fabrika knjiga iz Beograda, a medju prevodiocima (ukupno 3) sam i ja. Meni je zapao najludji deo: od 1918. do Gorbachova, iako ne i najvece ludilo (to imamo tek sada). Inace, knjiga je prevedena jos tokom leta 2003, u velikoj zurbi, jer je izdavac hteo da se s njom pojavi na Sajmu knjiga te godine, da bi onda, zbog raznih problema koje sa sobom nosi izdavacki biznis u ovoj zemlji, doslo do velikog odlaganja. Ipak, crni oblaci su prosli, granulo je slabashno jesenje sunce i knjiga je konacno izasla. Izvinjavam se sto vas o tome nisam obavestio ranije, da biste knjigu mozda pazarili jeftinije na Sajmu, ali kasno sam saznao da se pojavila, generalno mi nije bilo nidocega, nesto vremena mi je otislo i na pisanje ovoga (neplanirano, najduzi bilten u poslednje 2-3 godine), a imao sam i malu dilemu kako da predstavim nesto sto ipak koshta i to poprilicno. Ipak, nadam se da cete imati razumevanja za taj deo: knjigu predstavljam jer mislim da je vazna, pa sta bude. Ali, posto jos nisam dobio svoj primerak (stize uskoro) sve sto cu dalje reci o toj knjizi zasniva se na uvidu u deo koji sam prevodio (poglavlja 13-24), dok predstavu o celini imam samo na osnovu tabele sadrzaja originalnog izdanja (shto, pored ostalog, imate u attachmentu ove poruke) i jos nekih delova koji su objavljeni na webu, na engleskom.

Znaci, NEMAM NISTA sa izdavackom, urednickom i finansijskom politikom pomenutog izdavaca, niti mogu da vam kazem kako cete proci u direktnom kontaktu s njim, ako vas knjiga zainteresuje. Prosledicu informacije do kojih sam mogao da dodjem, ali sve ostalo zaista nije do mene. Za mene je to 2003. bio posao (prvi prevodilacki posao za nekog drugog izdavaca), koji mi je nabacila moja dobra prijateljica Slavica, koja je od pre par godina tamo urednica za stranu prozu (znaci, drugi sektor), a imao sam i tu retku srecu da prevodim knjigu iz koje sam mogao nesto i da naucim (o tome cemo malo kasnije).

Evo osnovnih podataka:
Dzef Ili: KOVANJE DEMOKRATIJE. ISTORIJA LEVICE U EVROPI, 1850-2000
(Forging Democracy: The History of the Left in Europe, 1850-2000, by Geoff Eley; Publisher: Oxford University Press, USA, March 28, 2002)
Prevod: Vesna Hadzic, Slavica Miletic i Aleksa Golijanin
isbn: 978-86-7718-055-3, broj strana: 752 (latinica)
cena po knjizarama: 2.700, cena, direktno kod izdavaca: bice oko 2.000. Na Sajmu je bila 1.900, ali glavni urednik, Dejan Ilic, kaze da ce inace biti oko 2.000. Znaci, mozda nekih 100 din skuplje nego na Sajmu. Prema poslednjim informacijama, Sajam bi trebalo da radi i u PONEDELJAK, do 16h. Stand "Fabrike" je u parteru, u onom centralnom, ulegnutom delu.

Nabavka, za citaoce van Srbije: preko SUPERKNJIZARE (Zagreb) - http://www.superknjizara.hr/

Ne znam da li Superknjizara pokriva i ostale bivse YU republike, ali raspitajte se kod izdavaca, neka vas on uputi ili ga nagovorite da izmisli neki nacin za vas, ukoliko trenutno ne postoje uhodani kanali.

Izdavac: Fabrika knjiga - http://www.fabrikaknjiga.co.yu
e-mail: fabrikaknjiga@sezampro.yu, info@fabrikaknjiga.co.yu
Telefon: (++ 381 11) 322 45 77 - Adresa: Knez Danilova 55a, 11000 Beograd

Ukoliko nameravate da knjigu nabavite na neki neortodoksan nacin (cena zaista inspirishe na razmisljanje u tom pravcu, iako je regularna produkcija tako velikih knjiga objektivno skupa), apelujem na oprez i dobro planiranje, jer je umetnost nadziranja do danas silno napredovala. Nisam odavno nesto nabavljao na taj nacin, ne znam koji bih vam prodajni objekat preporucio, ali nadam se da jos ima mesta gde covek moze posteno da pazari neku knjigu, a da ga pri tom niko ne vidi.

IZ KNJIGE, u attachmentu ove poruke:
- Sadrzaj (na engleskom; kao sto rekoh, nemam fajl kompletnog prevoda, niti sam jos dobio knjigu)
- Prikaz knjige za casopis Udruzenja knjizevnih prevodilaca, "Mostovi" (Slavica Miletic je nabacala neke teze i uvod, ja ostalo)
- Poglavlje: "Levica u kulturi"

Odmah cu reci zasto ovu knjigu smatram vaznom, sve posle toga su neka druga razmisljanja, za one najizdrzljivije:

1. Ovo je PRVI opsti istorijski pregled fenomena evropske Levice preveden na nashki, koji nam stize iz autenticne (i bas zato problematicne, ali autenticne) socijalistichke perspektive (autor je ubedjeni "gramshijevac"), umesto one lenjinisticke, ciju smo Kratku istoriju svega i svacega imali kad da naucimo napamet. Vec to je dovoljan razlog da proverimo o cemu je rec, samo ako imamo mogucnosti. Pored toga, knjiga je prilicno frishka, originalno izdanje je objavljeno 2002, sto nije uvek preporuka, ali u ovom slucaju mozda i jeste.

2. Ovo nije samo "istorija levice", nego politicka ISTORIJA EVROPE. O Evropi se ovde toliko prica - posebno medju razgoropadjenim malogradjanskim vashkicama - a da o njenoj politickoj istoriji niko nema pojma. Trenutak kroz koji prolazimo i "perspektive" koje nam se nude u okviru "novih evropskih integracija", nemoguce je shvatiti bez uvida u shiru, tacnije, monumentalnu dinamiku koja je dovela do ishoda koji nam se danas, tako oholo i neumoljivo, predstavlja kao konacan. Ova knjiga sigurno nije jedini, niti dovoljan izvor informacija, ali je zaista dragocena u tom pogledu. Trenutno na raspolaganju nemamo nista bolje, detaljnije i obimnije, ne samo ovde u Srbiji. Samo treba imati u vidu da ovo nije teoretska analiza Levice - o cemu se inace stalno spekulise i sto se jos moze naci okolo - vec istorijski pregled, plod dugotrajnog i mukotrpnog prashinarskog posla, koje spekulativni analiticari obicno izbegavaju. Tu su konkretni podaci, hronologije, dokumenti, obrti, pojedinacne sudbine (istorija nije voz koji samo protutnji kroz nase zivote, nego smo to mi, sa svim svojim ljudskim dilemama, sto je ovde u nekoliko epizoda ilustrovano vrlo dramaticno). Prikazana je cela jedna dinamika, na nacin koji ostaje shirom otvoren za diskusiju i razne zakljucke, od kojih neki mogu biti vrlo udaljeni od onih kojima se zadovoljio autor (moj slucaj; svasta sam naucio ili utvrdio, u kombinaciji s drugim izvorima, ali sam se tokom prevodjenja uglavnom svadjao sa autorom). To je, kako se to valjda kaze, "gradja" ili "resurs", znaci, nesto otvoreno, cija dalja sudbina zavisi i od nas, a ne nesto konacno i zatvoreno. Uglavnom, niko ko se u ovoj sredini (i shire) bavi fenomenom politike, drustva, istorijom ili "Evropom", prosto ne moze zaobici ovakvo izdanje, kad se vec pojavilo ili, ako ne njega, onda ozbiljno istrazivanje perioda i gradje koje ova knjiga pokriva. U suprotnom, rizikuje da ispadne glup u drustvu. Doduse, taj rizik ovde malo koga zabrinjava i to bas medju specijalistima cije sam domene upravo nabrojao. Ta ekipa ce nastaviti da obavlja posao za koji je placena, da lupeta danonocno, preko svih kanala. Ali, bice valjda i drugacijih citalaca, tacnije, u to uopste ne sumnjam, odatle i ova preporuka.

Znaci, to je ono bitno. O rasponu i glavnim pravcima studije mozete steci predstavu vec na osnovu sadrzaja i jednog odlomka, koji prosledjujem u celini. Sam pogled na sadrzaj otkriva epizode za koje smo samo culi ili ni toliko, a cije nam se posledice i dan danas lome o glavu: formiranje levice i prvih sindikata; sukobi dve glavne frakcije, socijalisticke i komunisticke; dobrovoljna "boljsevizacija" zapadnih komunistickih partija tokom 1920-ih; Narodni front, antifasizam, staljinizam; dva svetska rata; Spanija; "Evropa posle kishe", tj., evropski posleratni poredak, na zapadu i istoku; prividni izuzetak - skandinavske zemlje; poceci feminizma i divljih, nepartijskih pokreta - ciju pripitomljenu varijantu danas vidimo na svakom cosku, u obliku NVO, "civilnog sektora" i raznih specijalizovanih "aktivizama"; "Evrokomunizam", poslednji pokusaj starih lenjinistickih partija da se predstave kao moderna alternativa; poceci neoliberalizma i levicari, iz nekih zemalja, kao njegovi najvredniji izvrsioci (Francuska, Spanija) - i jos mnogo toga, sve do "revolucija" za restauraciju kapitalizma na Istoku (ne znam kako je to Dz. Ili predstavio, dotle sam prevodio) i nekih novih pokreta i pojava iz 1990-ih. Da posetilac s neke druge planete ne poveruje - osim ako nesto vec nije saznao iz drugih izvora ili malo vise gledao sta se desava okolo. Uglavnom, pogledajte to malo, ne bilo vam zapovedjeno. Sada sledi isprobavanje jos nekih ideja, kao i obicno.
* * *
JOS MALO O LEVICI, "REALIZMU", PRELIVANJU S LEVA NA DESNO, itd., na osnovu odlomka iz knjige Dzefa Ilija, ali i nekih delova iz Vaneigema, Orvela i jednog fashistickog clanka objavljenog u inace gradjansko-levicarskom dnevnom listu "Danas"
----- I
Vise o knjizi imate i na sajtu izdavaca i u tekstu koji sam napisao sa Slavicom Miletic, za casopis "Mostovi". To je prilicno ravan prikaz, nije mi bas bilo do pisanja kada su me zvali, iako nisam propustio priliku da se zadrzim na nekim teskim iluzijama koje autor ovde seje i shakom i kapom, pocevsi od okvira u koji je smesteno glavno izlaganje. Naime, Dzef Ili, od naslova do zakljucka i cesto izmedju, uporno istice "demokratiju" kao vrhunsku vrednost i pravi cilj svekolike ljudske borbe protiv dominacije i izrabljivanja. To je, po njemu, opsti okvir u kojem bi, posle svih teskih lomova i sunovrata, od sada trebalo resavati sva otvorena pitanja. To, makar kod nas u kraju, nikako ne moze da prodje, ma koliko njegovo shvatanje "demokratije" bilo drugacije od onog koje preovladjuje u zemljama zahvacenim postkomunistickom "tranzicijom". Tu se pod "demokratijom", kao sto kaze Slavica, podrazumeva samo "visepartijski sistem". Medjutim, Dzef Ili to vidi malo shire i fluidnije, ne samo kao politicki mehanizam, vec vise kao zajednicu ili njenu klimu. Evo odlomka iz PREDGOVORA - koji je u knjizi prevela Vesna Hadzic, ali posto to nemam pri ruci, prilazem svoj GRUBI prevod, uradjen specijalno za ovu priliku - koji je bitan za razumevanje tog licnog ugla iz kojeg je pisana cela knjiga i samog pojma "demokratija", kako ga Dzef Ili ovde koristi, za razliku od onog popularnijeg, kladionicharskog:

"...Najzad, odrastao sam u zastitinickoj i podsticajnoj kulturi posleratnog politickog uredjenja. Bio sam dete socijalne drzave. Pio sam njen sok od narandze i dobijao njene vakcine. Ziveo sam u njenim stanovima. Prihvatao sam zdravo za gotovo njene boce od deci i po mleka, koje smo svakog dana dobijali u shkoli. Iskoristio sam njene obrazovne mogucnosti, iako sam mrzeo najveci deo njihovog sadrzaja. Znao sam sta su decji dodatak, Nacionalni zdravstveni sistem, besplatni recepti i opste, iako mrzovoljno uvazavanje sindikata... Cuo sam mnogo prica o Depresiji i nesto manje o ratu, ali znao sam da je to bilo vazno. Shvatao sam koliko je to uticalo na generaciju mojih roditelja. Iako sam rodjen tek 1949, dobro se secam rata; bio je svuda oko mene. Znao sam da se vodio.

"Ova knjiga je plod velike strasti, ali i velike tuge. Za nju su mi bile potrebne dve duge decenije. Njeno pisanje su oblikovale i odlagale ogromne promene koje su se u medjuvremenu odigrale. To je zahtevalo spremnost da se preispitaju i odbace mnoge vazece pretpostavke i duboko usadjena uverenja. Ipak... glavni tok argumentacije je u mnogo cemu ostao dosledan mojim shvatanjima iz sredine 1980-ih, iako sam siguran da sada mnogo bolje razumem neke ishode. Bilo je to za vreme jednog od mojih povrataka u Englesku, u prolece 1984, kada sam ponovo zaronio u jedinstveni spekultaivni prostor putovanja zeleznicom (jos jedna stvar proslosti) i osetio brutalizovanu atmosferu koja je okruzivala veliki strajk rudara. Tada sam shvatio da se svet promenio.

(Napomena: Dzef Ili misli na veliki strajk rudara koji je vlada Margaret Tacher slomila uz podrsku drugih sindikata i u uslovima vec obavljenog pomeranja izbornog klatna u desno, sto je bio jedan od najvecih poraza tradicionalne britanske levice).

"I danas mogu da zaplacem nad svim gubicima, nad svim uzaludnim zrtvama i losim odlukama, nad neopevanim svakodnevnim heroizmom, kao i nad nekim mnogo ociglednijim izrazima hrabrosti, nad zlocinima pocinjenim u ime dobra ili protiv njega, nad jazom izmedju obecanja i dostignuca, nad pokretima, zajednicama i kulturama koji su generacijama mukotrpno stvarani, a cija je sama osnova danas unistena. Iz perspektive u kojoj sam se nasao, na izmaku XX veka, cesto mi je izgledalo da je pisanje ovakve knjige suvise bolno. Trebalo je progutati suvise toga."
(kraj odlomka)

To svakako ukazuje na drugacije vidjenje i osecanje zajednickog zivota, koje nema mnogo veze sa onim koje preovladjuje kod nasih koktel-levicara - koji su uglavnom to, "levicari", ponekad cak "radikalni" (u zavisnosti od jacine koktela), skoro puno radno vreme, samo sto uvek kad zatreba glasaju za ma koju neoliberalnu partiju koja im ovde ponudi "brzi ulazak u Evropu" i ostale malogradjanske pizdarije iz istog paketa. To je nekada ili za neke druge ljude bila ozbiljna stvar. To je znacilo ozbiljne sukobe, teske svakodnevne izbore, borbu protiv nepojmljive bede i ponizenja, stvarne i opasne iskorake iz kolotechine, istinsku solidarnost i licnu hrabrost koje danas nema ni na filmu. To je bila borba za pravedniji svet, istinsku zajednicu i zivot dostojan coveka, kada to jos nisu bile samo fraze ili mete svacijeg cinizma. Ali, to je od pocetka znacilo i sve ono nad cime jadikuje Dzef Ili, samo sto se problemi ne zavrsavaju izdajama otudjenih rukovodstava i izneverenim ocekivanjima. Bila je rec o mnogo dubljoj gresci ili klopci, iz koje jos ne uspevamo da izadjemo i koja kao da nije trpela drugacije ishode.

Ne treba imati iluzija o onome sto prica Dzef Ili i sto bi svako od nas ko je odrastao u zlatno doba jugoslovenskog socijalizma mogao da potvrdi. Socijalna drzava ili drzava blagostanja bila je kapitalisticka, a ne socijalisticka; drzava je svuda drzava, radni logor, a ne zajednica ravnopravnih i slobodnih ljudi; demokratija je politicki mehanizam koji se pokazao najefikasnijim - bolje je da shrafovi budu ukljuceni, nego da se osecaju iskljucenim, iako objektivno nemaju nikakve ingerencije; pored toga, svako je dobro dosao u svet rada i potrosnje; tako je bilo i u vreme besplatnog mleka i opste zdravstvene zasitite. Taj sistem je samo prolazno ili iz interesa koje je, pre ili kasnije, uspevao da prepozna cak i u "najradikalnijim" zahtevima, trpeo "poboljsanja" u pravcu jacanja javne sfere i subvencionisanih ili besplatnih roba i servisa. Danas, u vreme novog divljackog napada na te tekovine, one nam izgledaju kao razglednica iz Zlatnog doba. Ali, nikada nije bilo rec o stvarnom ili trajnom poboljsanju. Pokazalo se da su sve male pobede i dostignuca u poboljsavanju radnih uslova, rastu nadnica, punoj "participaciji" svih drustvenih grupa i vecoj socijalnoj sigurnosti samo jacala kapitalizam - jer ga niko nije dovodio u pitanje u celini, na neki praktican nacin - do tacke u kojoj je, posle nekoliko vecih, ali kratkotrajnih kriza, uspostavio puni monopol nad sferom moguceg. Nije stvar u tome da kapital danas, u vreme "neoliberalizma", tezi da privatizuje bas sve i tako potpuno likvidira sferu javnog i komunalnog (iako ce biti privatizovano skoro sve), vec da on, a ne neki neki drugi faktor - recimo mi, ljudska bica, bez ikoga iznad glave - odredjuje sta moze i koliko, a sta ne moze.

Pokazalo se da na terenu koji je stvorio kapital, uspeva samo kapital. Levica je od pocetka mislila da se taj teren moze preuzeti i preurediti na egalitarnim i komunalistickim nacelima. Ali, sama tehnicka organizacija zivota u tim okvirima jednostavno ne trpi takva resenja. Masovno drustvo nikada ne moze postati bratska zajednica slobodnih ljudi. Ako hocete mleko iz staklenih flasa, njegovu masovnu proizvodnju i distribuciju po industrijski gradjenim objektima namenjenim obuci buducih izvrsilaca i stetocina (osnovci, gimnazijalci, studenti, itd.), onda zaboravite na slobodu, autonomiju, manji stres, zdraviji zivot ili zivot uopste. Potrebno je suvise necijeg rada, suvise sagorevanja svega sto postoji, da bi sve to uopste funkcionisalo. Istina je da u ovom trenutku sve ide kao podmazano, posebno u zemljama evropske Citadele - kao sto je istina da znaci uzbune sada vrishte sa svih strana. Pokazalo se da je bila rec o dzinovskom neuspehu, iako nam se on danas uporno i na uvek novi nacin prikazuje kao potpuni trijumf. Nema, u celini i iole dugorocnije gledano, neefikasnijeg, iracionalnijeg i pogubnijeg sistema od kapitalizma - ili nekog njegovog pandana, zaogrnutog u ma koji ideoloski plasht. Ali, taj sistem nas redovno snabdeva mlekom, hlebom, lekovima, strujom, internetom, svime onim sto nam pomaze da preguramo dan ili ga prolazno ulepsamo tako da lici na zivot iz zurnala. Stalno imamo utisak da smo deo necega sto moze izaci na dobro. Evo, samo sto nije - a tu su i neke zemlje koje sluze kao stalni reklamni primer da opsti kapitalisticki okvir i neke socijalisticke tekovine mogu postici srecan brak iz racuna. Levica je samo drugo ime za tu iluziju, da se ova organizacija zivota, na koju smo toliko navikli, moze bitno poboljsati i otvoriti za neku ljudsku, manje brutalnu perspektivu. Ona je uporno pokusavala da se probije na pogresnu stranu: insistirala je na 1) kontinuitetu s kapitalizmom (nasledje prosvetiteljskog, burzoaskog progresizma) i 2) racionalnoj integraciji svih njegovih "korisnih" elemenata. Ali, sve govori da se kapitalizam - iako mislim na svaki masivni sistem dominacije i uprave - moze prevazici samo u diskontinuitetu s njegovim nasledjem i dezintegracijom njegovih elemenata. Na to valjda ukazuje i elementarna logika. Kako bi nam nastavak i dalja integracija necega na sta se toliko zalimo i sto nam tako ocigledno preti mogli doneti nesto dobro? Na zalost, s levicarima je danas skoro nemoguce pricati o tome. Oni i dalje sve svode na problem bogatih i siromasnih, onih koji imaju i onih koji nemaju, na pitanje redistribucije i opste participacije (ovo poslednje je i pravo znacenje Ilijeve "demokratije") u UKUPNOJ DINAMICI koju uopste ne dovode u pitanje i na ciji nastavak zapravo racunaju. Ali, cinjenica je da prebega ima sve vise i da medju njima ima dosta bivsih levicara (skoro svako od nas je poceo kao neki donkihotovski komunista ili nesto slicno, buduci da je levica skoro 200 godina drzala monopol nad jezikom antikapitalistcke kritike). Prema tome, mozda jos nije sve gotovo. I ovo je pokusaj da se otklone neke stare prepreke ili makar zapocne stvarna debata o tim pitanjima.

Naravno, "levica" danas znaci sve i svasta, a njene preverzne izdanke vise ne vredi ni spominjati. Sta reci za danasnju evropsku levicu, koja je prakticno svuda na vlasti, na ovom ili onom nivou? Imamo samo levu i desnu desnicu, kao sto to voli da kaze Marko Brecelj i sto mozda ostavlja prostor za definisanje neke nove, "autenticne" levice (ne verujem da se Marko opterecuje ovim drugim). Ali, vazno je da vidimo u cemu je problem i proverimo svoje razloge, a ne da se rvemo za pravo nad ekskluzivnom upotrebom ma koje etikete. I cemu insitiranje bas na toj etiketi, koja ionako potice iz tradicije burzoaskog parlamentarizma (levo i desno krilo francuske Skupstine iz 1791)? Najzad, s nekim stvarima treba prekinuti makar uroka radi, posebno ako imaju tako losu karmu. Nismo levicari. Za to zlo i naopako koje prizivamo jos nije pronadjeno adekvatno ime. Mozda usput i nadjemo neko, ali time se zaista ne treba opterecivati.
------ II
Saki put kada na red dodju ova pitanja setim se odlomka iz Vaneigemove "Revolucije svakodnevnog zivota" (1967), u kojem navodi reci jednog radnika Forda, verovatno iz kasnih 1950-ih (navod nije precizan):

"Od 1936. borio sam se za vece nadnice. Pre mene, moj otac se borio za vece nadnice. Danas imam TV, frizider i Kortinu. Ali, ako mene pitate, to je bio pseci zivot, od pocetka do kraja."
Istina je da to osecanje danas nije tako akutno i rasireno. Nije ni realno, niti posteno ocekivati od ljudi - pri cemu svako moze poci od sebe - da neprestano i na radikalan nacin dovode u pitanje uslove u kojima zive, makar to objektivno bila i klopka (ili "pseci zivot"). Tu prostu biolosku cinjenicu, koja nije puki konformizam (iako mu sluzi kao osnova), svaki jednom uspostavljeni sistem dominacije nemilice koristi. Ali, istina je i da uslovljavanje i reprogramrianje rade svoje i to sve efikasnije. Svakodnevni zivot se promenio, ne dozivljava se uvek i svuda kao robija. Ponuda je postala suvishe bogata, raznovrsna i uzbudljiva. Redovni najmani rad u industriji je 1790-ih i kasnije jos bio sramota - jer su tada u zatvorenom prostoru, odvojenom od domaceg miljea i pod stalnim nadzorom radili samo sirochad i robijashi - ali, do danas nam je to vec uslo u metabolizam, iako na taj nesavrsen nacin, uvek podlozan eksploziji. Do takvih ispada dolazi stalno, sa sve tezim posledicama. Nista ne moze da obuzda to dzinovsku represiju ljudskog potencijala; moze samo da utice na vreme i oblik njegovog nasilnog raspadanja. Ali, cini se da nikakvi znaci krize, jos manje argumenti, ne mogu ozbiljno uzdrmati tu mentalnu katastrofu koja se ustalila kao preovladjujuci stav: nas "realizam". I to je mozda najveci greh stare Levice: to sto je bila tako kratke pameti i jos krace maste, to sto je tako uporno podilazila tom mentalnom talogu, "realizmu", tom ropskom mentalitetu do srzi fasciniranom burzoaskim vrednostima ("posten rad", "obrazovanje" - onda prodaja na trzistu rada, naravno; "progres", fascinacija naukom, tehnologijom i ekspertima = autoritetima svih profila, itd.). Ni najplemenitiji i najlucidniji duhovi nisu mogli da mu odole, u manjoj ili vecoj meri, cak ni u periodima najvecih previranja i ocekivanja. Pogledajmo sta kaze Orvel, jedan od najboljih ljudi koji su ikada hodali Zemljom, u knjizi u kojoj je opsirno izlozio svoja shvatanja o britanskom klasnom drustvu, socijalizmu, tadasnjim levicarima, itd. (The Road to Wigan Pier, 1937; nije prevedno kod nas):

"Naime, treba imati u vidu da je pravi radnik, sve dok je stvarno radnik, retko ili nikada socijalista na potpun, logicki dosledan nacin. On ce vrlo verovatno glasati za laburiste ili cak komuniste, ako mu se ukaze prilika, ali njegovo shvatanje socijalizma je potpuno drugacije od onog koje se srece kod knjiski treniranih socijalistickih pametnjakovica. Za obicnog radnika, od one vrste koju cete sresti u pabu subotom uvece, socijalizam uglavnom znaci vece plate, krace radno vreme i da ti niko ne stoji nad glavom... Po meni, takav radnik je cesto pravi socijalista, za razliku od nekog ortodoksnog marksiste, zato sto ne zaboravlja nesto sto se cesto gubi iz vida, da socijalizam znaci pravdu i pravo na pristojan zivot. Ali, ono sto mu izmice je da socijalizam ne moze ostati ogranicen na puku ekonomsku pravdu i da reforma takvih razmera zahteva ogromne promene u nasoj civilizaciji i njegovom sopstvenom nacinu zivota. Njegova vizija socijalisticke buducnosti je vizija sadasnjeg drustva lisenog najgorih nepravdi, u kojem svakodnevna interesovanja gravitiraju oko istih stvari koje imamo i danas: porodicnog zivota, paba, fudbala i lokalne politike. A kada je rec o filozofskoj strani marksizma, o tom shibicarenju tajanstvenim entitetima kao sto su teza, antiteza i sinteza, nikada nisam sreo nekog radnika koga bi to makar iz daleka zanimalo..." (str. 163-164)

I bolje sto nije - ali, gde smo dospeli s tom vizijom? Orvel je ovde u isti mah prekorio i podrzao taj stav. I sam se drzao iste "realisticke" politike, sto je izrazio u istoj knjizi i mnogo puta kasnije (moj prevod eseja "Zasto socijalisti ne veruju u zabavu?" imate na http://www.stocitas.org; esej "Lav i jednorog" imate u njegovim Izabranim delima, da ostanem na prevednim tekstovima). Nad time je lako jadikovati ili pridikovati - i ispasti elitista ili nesto gore - ali to pitanje se mora zaseci do koske. Upravo ta ideja zivota mora biti prevazidjena. Ne znam kako, samo znam za milion i jedan razlog zasto. I zar su intelektualci imali neku drugu viziju? Orvel ju je ovde nagovestio samo apstraktno. Mnogi cesto ni toliko. Takvo shvatanje zivota je i bilo osnov za komunikaciju izmedju "teroreticara" (rukovodilaca) i "masa", ali - sto je najgore - i za dramaticna prelivanja tih istih masa i intelektualaca s leve na krajnje desnu stranu iste palube. ("Istorija levice" dobro prati i ilustruje ta kolebanja, posebno tokom 1920-ih i 1930-ih, od kojih staje pamet; valjda ovde svi znamo da je Musolini bio socijalisticki i sindkalisticki aktivista i da je fasizam u Italiji i Nemackoj nastupao kao "socijalisticka", samo etnicki i rasno eksluzivna opcija). Takvo shvatanje zivota se suvise lako povodi za olakim obecanjima. Dovoljno je pogledati kakav fanatizam ovde kod nas u ljudima bude svi oni koji agituju u ime "normalnog zivota, kao svuda u normalnom svetu". Samo jedan primer:

Javne ode u cast Franka i Pinochea odavno nisu novost u beogradskoj charshiji i to medju apostolima one "Druge", "gradjanske Srbije". Najsveziji primer za koji znam je tekst Nikole Samardzica, jednog od glavnih ideologa Liberalno demokratsko partije (LDP), objavljen u vodecem gradjanskom dnevnom listu "Danas": http://www.danas.co.yu/20070529/dijalog1.html
Mislim na ovaj deo:

"Zatiranje, u institucijama, vrednosti sloboda, života i smrti, dopušta njihovu beskrajnu relativizaciju i obesmišljavanje. Srbija nije imala svoj građanski rat, kao srećnije nacije, koji bi doprineo pojašnjenju osnovnih nedoumica. U Španiji su oštre podele u građanskom ratu i srećan geografski položaj omogućili da vremenom, zahvaljujući povremenim pritiscima, u celini svoje politike pripadne ervopskim i atlantskim integracijama. Jedna od vrlina Srbije je, mada je odocnila čitavu deceniju, pokušaj, koji se danas različito ocenjuje, da taj posao obavi u jednom danu i bez nepotrebnog nasilja." [Nikola Samardzic, Brisel u Sibiru, "Danas", utorak, 29. maj 2007]

Taj "pokusaj" je, naravno, Samardziceva partija, LDP. Oni ce imati vise takta. Sve u jednom danu i bez nepotrebnih zrtava - samo sa onim neophodnim. Mislim da je prilicno poznato kako je Franko "pojasnio" te "osnovne nedoumice" i poveo zemlju putem evroatlantskih integracija. Pobijeno je i pozatvarano sve sto je "kochilo". Ne znam na koje "pritiske" Samardzic misli, ali znam za fotografiju toplog zagrljaja Franka i Ajzenhauera iz 1950-ih. Spanija je od 1945. bila strateski deo evroatlantske americke zone, a ne u redu za prijem u nju. Ako i nije bila formalno ukljucena, opet nije bila ruska baza ili neutralna Svajcarska, kao sto nikada nije bila izlozena ozbiljnim sankcijama. Verovatno misli na ono sto je usledilo kasnije, kada je Frankov rezim vec postao anahronizam - ali, sa stanovista kapitala (kada pocinje nova misija MMF), a ne zbog negodovanja demokratske i humanisticke Evrope. U tom periodu, Franka smenjuju spanski socijalisti, koji su ostali upamceni po tome sto su odmah poceli sa sprovodjenjem ekstremnih neoliberalnih mera, na nacin o kojem je Megi Tacher mogla samo da sanja. Nikome nije bilo jasno zasto su sebe i dalje nazivali "socijalistima". Ali, posle Franka sve je moglo da prodje. I sve to prica covek koji se u istom tekstu preporucuje kao alternativa Seseljvoj Srbiji, koja je za njega verovatno sve sto nisu on, njegova partija i taj nesto shiri milje iz kojeg poticu. Ali, kao sto rekoh, ovakvi stavovi nisu retkost; slusam ih vec punu deceniju, a ono sto se moze cuti neformalno od takvih tipova, koji se inace predstavaljau kao "evropski" i "antinacionalisticki", na osnovu cega ubiraju poene kod dobronamernih i nekih drugih ljudi iz ostalih bivsih YU republika, ni malo ne zaostaje za onim sto se moglo cuti po Minhenu 1920-ih, u jednako neformalnim trenucima, uz pivo i kobaje. Pored toga, to se danas zapravo cuje sa SVIH STRANA, kroz zahteve za "uvodjenjem reda" u ovu ili onu oblast, za "strozije kaznjavanje na svim nivoima", insitiranje na "standardima", novim pravilima, procedurama, propisma, itd.

Kakav je to jezik? Kakva je to klima? Gde to vodi? U carstvo slobode? Ili u nesto makar malo bolje od ovoga sto imamo danas? Ali, sve to ne bi trebalo da nas cudi: ti ljudi samo otvoreno prenose zahteve Mashine. Oni dobro osecaju i nehoticno pojasnjavaju vezu izmedju zahteva slozenih, masivnih sistema, nacina zivota koji ti sistemi garantuju i autoritarnih resenja.

Mehanizam je prilicno prost: da bi zivot bio "pristojan" ili "normalan", u uslovima odredjenim slozenim tehnickim zahtevima i masivnom infrastrukturom, sistem mora da "funkcionise". Sve mora biti precizno podeseno, svako mora biti na svom mestu i znati gde su mu granice. Rad, red i disciplina - to je ono sto se podrazumeva pod "gradjanskom svescu" ili "obavezom", samo sto se danas izrazava za dlaku drugacije. Takav mentalitet brzo gubi strpljenje kada nesto zapne ili hronicno ne funkcinise i onda otvoreno priziva "cvrstu ruku", koja ce sve dovesti u red. Sad samo pogledajte ko se danas preporucuje kao najkompetentniji za uvodjenje tog reda i na kojim osnovama (naravno, osnov su standardi i zakoni novog evropskog sistema uprave). Margaret Tacher je dosla na vlast posle velikog strajka komunalnih sluzbi, kada se cela Britanija gushila u djubretu i kada su velikom delu radnicke i nize srednje klase na kraju dojadili i takvi jalovi strajkovi i ukupna politika laburista, koja je odavno postala samo nijansa one konvezervativne. Ljudima je bilo dosta svega, hteli su samo da "zive normalno", da sve ponovo funkcionise. Prema tome, ta ideja, koja ne pocinje kao stvar izbora vec ucene, ne samo da nema nikakve veze s realizmom - realno je jedino to da podrazumeva destrukciju i degradaciju nesagledivih razmera - nego je opasna i iz razloga koji se obicno pripisuju podgrejanim ostacima starog fasizma. Sam nash nacin zivota pravi sprdnju od svih nasih dobrih namera, jer diktira samo jedno opste politicko resenje, ono autoritarno i apsolutisticko, cije nijanse ne treba da nas zavaraju.

Na takve paradokse i obrte bi svakako trebalo obratiti paznju, ali problemi s tim mentalitetom i njegovim shvatanjem zivota i "realizma" se tu ne zavrsavaju. Ovde sam samo osmotrio tu malu nakazu iz drugog ugla. Zanimao me je taj osnov na kojem je dolazilo do tako dramaticnih i kolosalnih prelazaka s krajnje leve na krajnje desnu stranu politickog spektra i tako u krug; mislim da ovo donekle objasnjava taj fenomen. Minimalisticki programi, "male svari", "konkretni" zahtevi, kao jedini realisticki zahtevi. Normalan zivot. Sve treba da funkcionise. Kao satni mehanizam. Ili digitalno kolo. Evo, kako mogu oni tamo u Nemackoj ili Danskoj, na primer. Ima da radis bre. I da pazis kako se ponasas. Takve stvari, ta veza izmedju suvise slozenih i masivnih sistema, jednog shvatanja zivota, nuzno autoritarnog rezima i sve brutalnijeg malogradjanskog mentaliteta. Klatno se toliko puta pomerilo s leva na desno i obrnuto, da je postalo svejedno. I kako da ne bude svejedno, kad je od pocetka bilo zakaceno za isti mehanizam. Taj mehanizam treba razbiti da se vise nikada ne sastavi, napraviti mesta za zivot na drugacijim osnovama, na nacelima zajednice i autonomije. Svaki naredni sekund njegovog delovanja i zracenja samo smanjuje nas kapacitet za tu jedinu realisticku opciju koju imamo pred sobom.

Nadam se da imate razumevanja za ovakve spekulacije, to su samo probe, ali nesto mi govori da bi to moralo ici drugacije, ne samo povremeno, preko ove liste i kad se ja pridignem s patosa od raznih sranja, koja sa sobom nosi zamalo normalan zivot, kao svuda u normalnom svetu. To bi moralo biti ucestalije, u nekoj drugoj formi i uz jos neke inicijative, ne samo sa ove strane. Razloga ima i previse. Sto je samo jos jedan predlog, toliko u ovom javljanju, hvala na paznji, ziveli, cao
a.
s a l j i s t o d a l j e
Ako ste nasu poruku dobili preko nekog drugog, a zelite da se prijavite na listu, samo posaljite e-mail na bilo koju od ove dve adrese:
aleksa.golijanin(at)gmail.com, blok45(at)dzabalesku.net

Linki na spletne strani, ki so izpadli zardi dolžine pisma